Stihija

u tramvaju  sedne ispred mene na tren ga pogledam seo je kao da mora odmah da ustane deluje rasejano nosi preveliku jaknu u ruci plastičnu kesu pogled nečitljiv za tako kratko vreme neka stegnuta smesa sigurno je samo da ne izgleda srećno izlazimo na istoj stanici stojimo kod vrata tramvaja uto mu zvoni mobilni bio sam mu u poseti, kaže nosio mu da jede a on je umro  zamisli nisu mi ni javili već odmiče dalji razgovor ne čujem prelazi ulicu na crveno žuri i nosi večeru pokojnika

  Zubarka mi kaže: Staviću ti lek za umrtvljivanje živca. Lek, kažete? Priznaje apsurd. Lečimo ga smrću. Boluje od života. Zbogom, živcu, dosta si živ bio. Laka ti lepa smrt kojom ću te izlečiti.

Ona lista modni magazin, pijucka toplu kafu, udobnost sofe je bez premca, a telo je belo i negovano, zaogrnuto svilenim negližeom, u pozi nenadmašne lakoće, na podu su papuče na štiklu, a ona je sigurna da u svetu negde vlada mir.

Kada je došla u naš grad, na samo dva dana, primetila je prvo da ljudi ovde ne uzvraćaju osmeh, što je refleks svuda, kod svakog, ali ovde ne. Ja pomislih, ali ne podelih, kako interesantno, baš to sam zapazila kod vas, kad smo se prvi put ugledale, ja vam se osmehnuh a vi ništa.

Bilo mi je lepo večeras, sada me odmah vodi kući, u svoj stan na 13. spratu, i požuri, daj gas, ne mogu više da čekam, moram hitno da skočim kroz prozor.

Jedne večeri u Pančevu prošla sam pored kafane, zvala se „Ovo malo duše“, bila je potpuno pusta, samo je mlada konobarica, uz zvuke narodnjaka, za šankom brisala čaše, ko bez duše.

Njih dvojica danas jedu male sladolede iz čaša, probaju ukus kod onog drugog, deluju smotano u ležernoj modernoj odeći, previše lakoće sebi nameću zaglavljeni u espadrilama, od toga su se ukočili i baš im fale zečje uši na glavama.