Stihija

Kada je došla u naš grad, na samo dva dana, primetila je prvo da ljudi ovde ne uzvraćaju osmeh, što je refleks svuda, kod svakog, ali ovde ne. Ja pomislih, ali ne podelih, kako interesantno, baš to sam zapazila kod vas, kad smo se prvi put ugledale, ja vam se osmehnuh a vi ništa.

Bilo mi je lepo večeras, sada me odmah vodi kući, u svoj stan na 13. spratu, i požuri, daj gas, ne mogu više da čekam, moram hitno da skočim kroz prozor.

Jedne večeri u Pančevu prošla sam pored kafane, zvala se „Ovo malo duše“, bila je potpuno pusta, samo je mlada konobarica, uz zvuke narodnjaka, za šankom brisala čaše, ko bez duše.

Njih dvojica danas jedu male sladolede iz čaša, probaju ukus kod onog drugog, deluju smotano u ležernoj modernoj odeći, previše lakoće sebi nameću zaglavljeni u espadrilama, od toga su se ukočili i baš im fale zečje uši na glavama.

Kada na kineskom žele da zapišu kriza , koriste dva znaka: jedan za opasnost drugi za priliku . Punim veliku flašu kapima optimizma.

U tu kutiju očigledno više ništa nije moglo da stane. Ali i dalje je punim, stvari ispadaju, karton se cepa. Ne, ne tako. Vadim sve iz nje, lepim je i zatvaram praznu. Osetih se konačno spremnom.

- Izvinite, ispao vam je život. - Pokupiću kasnije, žurim. Hitro je stigao na posao, sreća pa nije mnogo kasnio. Mogao bi dobiti otkaz, već su ga upozoravali.  Od čega bi onda živeo? Po završetku smene, otišao je na pivo, da zaboravi na probleme. Život su, na sreću, primetili prolaznici i pozvali hitnu pomoć.  Ipak je bilo kasno. Četiri dana kasnije, nakon teške smene i trostrukog piva, jedva je stigao na svoju sahranu. Nije mu se ni išlo, ali rekli su da bez njega ne mogu. Tako su rekli, ali b ez oklevanja su počeli u njegovom odsustvu. Nije bio uznemiren. Pivo ga je uspavalo. Zahvalio se prisutnima i legao. Sutradan je imao slobodno.