Stihija

Ona lista modni magazin, pijucka toplu kafu, udobnost sofe je bez premca, a telo je belo i negovano, zaogrnuto svilenim negližeom, u pozi nenadmašne lakoće, na podu su papuče na štiklu, a ona je sigurna da u svetu negde vlada mir.

Kada je došla u naš grad, na samo dva dana, primetila je prvo da ljudi ovde ne uzvraćaju osmeh, što je refleks svuda, kod svakog, ali ovde ne. Ja pomislih, ali ne podelih, kako interesantno, baš to sam zapazila kod vas, kad smo se prvi put ugledale, ja vam se osmehnuh a vi ništa.

Bilo mi je lepo večeras, sada me odmah vodi kući, u svoj stan na 13. spratu, i požuri, daj gas, ne mogu više da čekam, moram hitno da skočim kroz prozor.

Jedne večeri u Pančevu prošla sam pored kafane, zvala se „Ovo malo duše“, bila je potpuno pusta, samo je mlada konobarica, uz zvuke narodnjaka, za šankom brisala čaše, ko bez duše.

Njih dvojica danas jedu male sladolede iz čaša, probaju ukus kod onog drugog, deluju smotano u ležernoj modernoj odeći, previše lakoće sebi nameću zaglavljeni u espadrilama, od toga su se ukočili i baš im fale zečje uši na glavama.

Kada na kineskom žele da zapišu kriza , koriste dva znaka: jedan za opasnost drugi za priliku . Punim veliku flašu kapima optimizma.

U tu kutiju očigledno više ništa nije moglo da stane. Ali i dalje je punim, stvari ispadaju, karton se cepa. Ne, ne tako. Vadim sve iz nje, lepim je i zatvaram praznu. Osetih se konačno spremnom.